23/07/2024

PAPIR-KAMEN-MAKAZE (II ČIN)

Šta ne znamo da ne znamo?

Profesor Peter Piot je 1976. godine, za vreme rada u Institutu za tropsku medicinu u Antverpenu, u Belgiji, bio deo tima koji je ispitivao sumnjivu smrt belgijske monahinje za koju se smatralo da je preminula od žute groznice. Nakon što su izovali virus uvideli su da se uzorak ne podudara s dijagnozom, te nisu mogli utvrditi poreklo izolovanog virusa, ali su bili sigurni da su upravo izolovali „novu vrstu virusa”. Od Svetske zdravstvene organizacije dobili su obaveštenje da se radi o velikoj epidemiji s veoma visokom stopom smrtnosti u Zairu, gde su hitno morali da obustave svoje istraživanje jer njihova institucija nije opremljena za rad sa opasnim virusima. U međuvremenu, dok su se brinuli o bolesnicima u Zairu, i negovatelji su se zarazili, ne znajući nešto što je trebalo znati – radilo se o virusu ebole.

Ne postoji bolji način da saznamo šta su ‚nepoznate nepoznanice‘ dok se iz današnje perspektive ne osvrnemo na istorijske slučajeve. Kada pitate epidemiologe čega se najviše plaše, reći će vam da su to bolesti ‚za koje ne znaju‘.

Nekada su stvarnost opisivale vlade, birokrate, sada to nije moguće. Do pre nekoliko nedelja niko nije mogao da pretpostavi da ćemo zbog izolacije ponovo puniti naša sela, ono što nije pošlo za rukom mnogim administracijama. A zahvaljujući urbanim i industrijskim aktivnostima, morale su da prođu decenije kolonijalizovanja netaknutih površina. Taj proces nam je upravo doneo ovaj obrnut trend. Mešajući se sa divljim vrstama ili prisiljavajući ih da se pomere u preostale fragmente staništa u našoj neposrednoj blizini, oslobodili smo zaboravljene viruse. Uostalom, naučnici su za to ponudili uverljive dokaze. Kao posledica globalnog zagrevanja, na Arktiku je 2016. godine otkriven leš irvasa starog 75 godina, a sa njim i Bacillus anthracis (izazivač antraksa). U predvečerje svinjskog gripa u Aljaskoj ekshumiran je leš žene koja je umrla od španskog gripa 1918. Iz njenog biološkog materijala rekonstruisan je virus španskog gripa tipa H1N1, što je otvorilo prostor za velike medijske spekulacije. “Pametni” virusi

No, iako se predviđanja čine da bismo donosili racionalne odluke, sumnjam da bi svest o posledicama  promenila tok istorije. Paradoksalno, učili su nas da što više znamo više ćemo upravljati neizvesnostima. Upravo obrnuto, neizvesnosti upravljaju našim ponašanjem, postajemo više nesigurni. Moderan svet zapravo zahteva nesigurnost i poremećaje. Jučerašnji luksuzi postaju današnje nužnosti. Modernizam je uverio ljudske kolektive da je ravnoteža strašnija od haosa. On je kanonizovao pohlepan i haotičan sistem koji raste ubrzano, a da niko ne razume šta se događa, narodski rečeno: šta se iza brda valja. A neko je lepo rekao: ‘ne čine kostur društva filozofi, nego ljubitelji kanarinaca i skupljači maraka’.

Danas, infektolozi s razlogom upozoravaju da ne znamo šta se krije ispod vrha ledenog brega, aludirajući na razliku između stvarnih i dijagnostikovanih slučajeva. Poznatu nepoznanicu predstavljaju i osobine virusa, mutacija i njegova migratorna svojstva, ali zasigurno katalitički faktori predstavljaju glavni izvor neizvesnosti koji kreira tzv. ‘nepoznate nepoznanice. Čak i kada bi mogli stvarne uzroke ove pandemije da pripišemo nekoj ‘nevidljivoj ruci’ (biološki terorizam) ili činjenici da je priroda najbolji ‘laboratorijski činovnik’, to ne bi uistinu mnogo promenilo. Zapravo je efekat katalizatora, koji je u najvećem broju slučajeva prilično slučajan, taj koji čini predviđanje izuzetno teškim ili nemogućim. Ne postoji način da saznamo koje bi se pandemije, nuklearne i druge opasnosti mogle dogoditi u prisustvu odgovarajućeg katalizatora. Severna i Južna Koreja iz temelja se razlikuju ne zato što stanovnici Pjongjanga imaju drukčije gene od stanovnika Seula ili zato što je sever hladniji ili brdovitiji. Razlikuju se jer severom dominiraju sasvim drugačije fikcije, objašnjava Harari. Fikcija straha, kao reakcija na COVID19, dovela nas je do planetarne debate šta je veći problem: strah ili nedostatak straha? Virusi su nam od ranije poznati, ali tek sada smo doživeli apokaliptički strah. U osnovi, to nije strah od samog virusa, već neizvesnost da li će se odbrambeni mehanizmi – pojedinca, društva ili zdravstvenog sistema odupreti. Imajući u vidu visoku kontagioznost, mnoge države procenjuju da će se zaraziti između 60 i 70% stanovništva, pri čemu veći deo populacije to nikada neće  saznati. Paradoksalno je da su zemlje koje su bile najbliže epicentru zaraze (Vuhan, Kina) bile najefikasnije u suzbijanju širenja virusa. To upravo možemo pripisivati efektu katalizatora,  iskustvu dalekoistočnih zemalja u ranijem suočavanju sa sličnim epidemijama, visokom nivou primene tehnoloških rešenja, mentalitetu i pojedinačnoj disciplini i odgovornosti, a u većini su snažnu ulogu odigrala autoritarna vođstva i centralizovani sistemi.[1] Suprotno, evropske zemlje koje su imale više vremena da odreaguju pretrpele su najteže posledice. Nema snažnijeg dokaza da fikcije upravljaju događajima.

Ono što je, takođe, izvesno u svetu neizvesnosti jeste globalna povezanost, međutim, ni to nam mnogo ne pomaže da uočimo konstante koje bi omogućile kakve-takve predikcije. Naprotiv, videli smo da je odgovor država na pandemiju prilično neujednačen, a stvari se mulitiplikuju i dešavaju mnogo brže nego ranije. ‘Mi smo zabrinuti za terorizam, ali bolesti su crni labud sveta’, kategoričan je bio Nasim Taleb u intervjuu od pre nekoliko godina. Sophie Shevardnadze’s talk show on RT. ISIS je dobar za Youtube, za indigo generaciju koja je zabrinutija za ono što se dešava na Youtube, nego u stvarnosti. Ono što treba da nas brine jesu zaraze i činjenica da je kuga u proseku putovala brzinom od 30 milja na sat. A šta imamo danas? Efekat crne meduze. Fikciju da smo neke lekcije naučili koje zapravo nikada nismo primenili: kruženje materije u prirodi. Ćelije životinja obolevaju kao posledica globalnog zagađenja. Onda se virusi oslobađaju iz bolesnih ćelija kao izmet, nusproizvod. U međuvremenu, stvari su izmakle kontroli. Čovekov organizam, sa svim receptorima i elektromagnetnim poljem kojim se okružio, postao je izvrstan prijemnik i domaćin mikroorganizmima.

Mnogo je promenljivih za koje u ovom trenutku ne znamo, a koje će uticati na uspešnost borbe protiv ove i budućih pandemija. U stvari, neizvesnost i tzv. ‘nepoznata nepoznanica’ zavisi od relevantne volatilnosti, faktora koji pokazuje najveći stepen varijabilnosti, a uz to je relevantan za odgovor na datu opasnost. Ukoliko tvrdimo da virus poznaje samo kulturološke granice, onda zanemarujemo efekte nacionalnih odgovora na pandemiju. Susedne zemlje, koje uz to pripadaju više-manje istom kulturnom krugu različito su odgovorile na krizu. Primer je Švedska koja je donela mnogo liberalnije mere u odnosu na svoje susede, uglavnom u vidu preporuka, a ishode tih mera tek ćemo videti. Dakle, ono što predstavlja ključni problem jeste strukturna nestabilnost i neizvesnost. Globalna opasnost traži globalni odgovor, a odgovori su za sada nekoordinisani i lokalni. Čak iako Nemačka sa najmanjom stopom smrtnosti, zajedno sa Kinom, preuzme od SAD i Velike Britanije globalno vođstvo u borbi protiv savremenih bolesti, pitam se ko će sutra kupovati nemačke i kineske proizvode, kada nacionalne ekonomije budu devastirane?

Prognostički scenariji koji predviđaju najteže moguće posledice, čak iako je verovatnoća niska, predstavljaju u ovom momentu naš odgovor na ‘nepoznate nepoznanice’. Kada smo suočeni sa velikom neizvesnošću i neobičnim epidemiološkim događajem, uz to i neiskustvom, istorija nas uči da se pribegava najgorim scenarijima. Neke je ispisala priroda (veliki zemljotres i cunami u Japanu 2013), neke čovek (teroristički napad na kule bliznakinje 2001), a neki nas možda tek čekaju: scenario katastrofalnih ‘majskih poplava’ 2014. godine u jeku pandemijske krize. Napisani ili nenapisani, scenariji nas iznova suočavaju sa ‘nepoznatim nepoznanicama’. ‘Zamisli da nema raja, lako je ako pokušaš’, pevao je Lenon, u trenutku kada pandemijski talas u Velikoj Britaniji beleži nagli skok i kada je inače retko kraljičino obraćanje naciji siguran znak da se dešava nešto dramatično.

Imajući u vidu istoriju katastrofičnih događaja poslednjih decenija, uključujući svekolike epidemije i pandemije, možda je u ovom trenutku samozadovoljstvo najvažnija varijabla koja oblikuje sadašnje i buduće nepoznanice. Ako pretpostavimo da pandemijske opasnosti odlikuje najveći stepen nepredvidivosti, ključni problem je naša fikcija, samodovoljnost i (ne)spremnost da zaustavimo pretnju na samom izvoru, pre nego što se ona multiplikuje. Razvijeni su vrlo sofisticirani nacionalni i nadnacionalni obaveštajno-bezbednosni, policijski i drugi sistemi za sprečavanje terorizma, ali smo daleko od tog nivoa organizovanosti da sprečimo i kontrolišemo neku novu pandemiju.

Daleko od toga da svet funkcioniše kao „precizni satni mehanizam“. Sve krize imaju istu anatomiju  – COVID19, ili njemu bliski rođak, će biti nateran na nove ustupke. Povući će se na jednom kraju sveta, pojaviti na drugom. Na delu je nelinearna dinamika, a mi vodimo borbu kao da je linearna. U to nas je uverila Lombardija – kada smo očekivali da će broj zaraženih da opada, a sa time i broj smrtnih slučajeva, nije prestao da raste ni broj zaraženih ni umrlih. Mnogi ne isključuju u Kini ni tzv. efekat ‚dvogrbe kamile‘. U Hrvatskoj se u jeku pandemije dogodio zemljotres, opasnosti koje vas teraju na oprečne reakcije: stay at home and stay outdoor. Najzad, ceo svet je u dilemi kako da spasava i ekonomiju i javno zdravlje. Gde je balans? Koliko depresiva, a koliko antidepresiva? Kako meriti efekte?

Navedeno je dovelo do promene paradigme i uopšte vere u predikciju kao efikasan način da se izmeri rizik i predvidi ishod. Čak se na predviđanje gleda kao na biznis šarlatana. Ni priroda ne predviđa, kaže Taleb. Ono što priroda ima na svojoj strani jeste robustnost. Razmotrimo ljudski organizam. Da bi živeo, čoveku nisu neophodna oba bubrega. Može perfektno funkcionisati i sa jednim, a pri tom nije neophodno da zna šta može dovesti do gubitka drugog. Procentualno, mali broj ljudi na svetu boluje od bubrežnih bolesti. Za onu većinu koja je zdrava, predviđanje neće biti od presudne važnosti da tome prilagode način života. Dovoljno je reći da je nešto fragilno. Znamo da je čaša lomljiva, ali ništa ne menja to što ne znamo kada će se polomiti. Ukoliko sumnjamo da će se most zbog svoje dotrajalosti srušiti, umesto da predviđamo kada i kako, bolje nam je da sagradimo nov.

Iskustva u vezi sa predviđanjem su puna grešaka. Upravo predviđanje će nas učiniti fragilnim, smatraju pristalice ove škole mišljenja, zato što oni koji predviđaju imaju veliko poverenje u svoje prognoze i, ne bez rizika, tome prilagođavaju svoje ponašanje. S druge strane, ako prihvatimo da je nešto nepredvidivo, i kada nismo u pravu, manje će nas koštati. Utoliko bolje ako smo u pravu. Veoma je interesantno da uspešne poslovne strategije naginju nelinearnoj logici, prihvataju koncept ‘slučajnosti’ tako što ih ukalkulišu, dok se drugi trude da predviđaju događaje. Nije najvažnije ono što se dešava, već značenje koje mu pridajemo i naš odgovor i strategija ublažavanja šokova od retkih događaja – otvorenost i spremnost za ‘dobre slučajnosti’. U izvesnom smislu, ovakav pristup je komplementaran sa doktrinom predostrožnosti u borbi protiv COVID19, a koja u suštini uvek polazi od težih scenarija. Predviđanje teških scenarija neće nas učiniti manje fragilnim, ali će nam pomoći da u tom kontekstu razumemo i smanjimo fragilnost i lakše kontrolišemo teške scenarije. Na primeru Kine i drugih azijskih zemalja, centralizovani sistemi zdravstvene zaštite su pokazali svoju punu snagu i efikasnost. Takođe, videli smo da su neke zemlje pokazale veću otpornost na pandemijski šok, upravo zahvaljujući robustnom i decentralizovanom sistemu snabdevanja, testiranja i sveukupne zdravstvene zaštite (‘nemački paradoks’). Najzad, treće zemlje, naviknute na hronična nezarazna obolenja, nisu izgradile robustne, redundantne i umrežene sisteme koji bi izbegli veće šokove i spremno dočekali pandemiju i (SAD i Velika Britanija). Ove i druge strategije odgovora na COVID19 zaslužuju da se, drugom prilikom, posebno analiziraju.

Prihvatajuću ove ili one strategije i doktrine, mi smo možda i nesvesni saučesnici ‘nepoznatih nepoznanica’. O nekima se i javno govori. Da li će nas karantin gurnuti u diktat, poslušnost? Nekonformizam se danas smatra gnusnim činom, a da li će i sutra? Da bi se ukazala takva prilika, situacija mora da bude stalno, ako ne i krajnje nestabilna. Ideja saveza (protiv bolesti, zajedničkog i nevidljivog neprijatelja) se uopšte ne može odvojiti od ideje bezuslovnosti i ona je s njom već u samom korenu povezana. Ona je, prema tome, teroristička, tj. antiliberalna. Ona rasterećuje individualnu savest i osveštava u ime apsolutnog cilja svako sredstvo, čak i krvavo, čak i zločin. Tako karakterizira Tomas Man u Čarobnom bregu svet u sanatarijumu za plućne bolesti u Davosu – svet između zdravlja i bolesti, života i smrti. Pandemija nas suočava sa egzistencijalnom pretnjom, kolektivni stres čini svoje – ‘kako drugima tako i nama’, smrt bliskih prijatelja uzima se gotovo kao uračunati rizik. Hteli mi da priznamo ili ne, društvo koje je decenijama i vekovima stasavalo na antiliberalnim tekovinama, povinovanju autoritetu vođe, sistematskom potiskivanju individualne svesti i odgovornosti, ne treba da ima iluzije da će njegovi pojedinci u jednoj ekstremno nesigurnoj situaciji najveće žrtve očekivati upravo od države. Stoga je preuveličavanje uloge indidualne svesti i odgovornosti, u odsustvu radikalnijih mera na suzbijanju pandemije, unapred osuđeno na neuspeh. Suprotno, zemlje sa razvijenom demokratskom tradicijom primenile su i liberalnije koncepte odgovora, oslonivši se na građansku svest i odgovornost.

Umesto samopovlađivanja, ceni se samoodricanje putem izolacije, gde se pod izgovorom plemenitosti ukida svaka potreba za heroizmom, jer za to neće biti prilike. Čojstvo, pre junaštva. Sreća je nezgodan gospodar – naročito tuđa sreća. Mnogo nezgodniji nego istina, sem ako čovek nije tako (genetski) obrađen da je prima bez pogovora, veli Haksli u svom kultnom romanu Vrli novi svet, koji je, slučajno ili ne, napisan nedugo posle španske groznice. Pre nego što na scenu stupe inženjeri genetike, pružena je šansa socijanom inženjeringu. Ljubav prema prirodi ne daje posla nijednoj fabrici. Evidentno je da će turizam i ugostiteljstvo pretrpeti najteže posledice? Električni bicikli polako potiskuju prvorođene. A Gete je kočijama obilazio nemačke pejzaže i bilo mu je prebrzo. Da li je rešeno da se ljubav prema prirodi ukine, a da se zadrži tendencija ka korišćenju farmaceutskih proizvoda? Moje je uverenje da će pandemija dugoročno pokazati svu necelishodnost ulaganja u masovnu zdravstvenu zaštitu stanovništva. U međuvremenu, digitalna tehnologija i velike baze podataka omogućiće nam da budemo deo opšte asimptomatske slike kako bi mogli pratiti rane simptome masovnih infekcija, uz dobrovoljno odricanje od privatnosti. Razume se, ovde je reč o mogućnostima, ne o proročanstvima.

Prelivanje neizvesnosti ili Umesto zaključka

Nije neobično da poznate nepoznanice postanu poznate poznanice, i da nepoznate nepoznanice postanu poznate nepoznanice. Tako, efekti naših strategija kao ‘poznate nepoznanice’ mogu se sagledavati u budućnosti, tj. kada se dese. Danas znamo da koncept imunizacije u Velikoj Britaniji nije dao očekivane ishode, naprotiv, situacija se pogoršava iz dana u dan. Takođe, sa nestrpljenjem očekujemo da li će se švedski pragmatični pristup pokazati kao dobro rešenje. Veoma često, i mere predostrožnosti mogu ubrzati infekciju ukoliko su izostale odgovarajuće komunikacione strategije. Videli smo da su mere ograničenja prostora ili vremena proizvele suprotnu reakciju građana, tj da se oni više koncentrišu na drugim prostorima ili u vremenskim intervalima, što će povećati broj asimptomatskih slučajeva koji mogu ubrzati dinamiku zaraze, samim tim i napregnuti sisteme javnog zdravlja. Obrnuto, što je više testiranih i dijagnostikovanih u ranoj fazi bolesti, stopa smrtnosti će padati. Merenje uspešnosti svih ovih strategija zahtevaće vreme.

Ono što nas ovde zanima jeste obrnuta logika: da li poznate poznanice mogu postati poznate nepoznanice, kao i da li poznate nepoznanice mogu postati nepoznate nepoznanice. Odgovor će zavisiti od konteksta. U teoriji organizacionih kriza poznato je da i nekritični procesi mogu postati kritični, u zavisnosti od dužine trajanja krize. Ukoliko smo uvereni da znamo nešto što doista ne znamo, a do tada smo znali, to može biti podjednako opasno kao i neznanje nepoznatog. Danas je poznato da je stopa infekcije vrlo visoka (poznata poznanica). Međutim, već imamo indikacije da afričko stanovništvo koje je vakcinisano protiv malarije, pokazuje veći stepen otpornosti na infekciju. Takođe, Kinezi se mogu suočiti sa drugim ili trećim talasom izbijanja pandemije, jer je nepoznato da li imunitet inicijalne infekcije štiti nekoga od naknadne infekcije, posebno usled mutacije virusa. Razumevanje ‚šta ne treba činiti‘ nije ništa manje važno od toga ‚šta treba činiti‘: koje politike, strategije, odluke nisu poželjne ili koje ciljeve, sisteme, procese ne treba primenjivati: negativni testovi danas, sutra se mogu pokazati kao lažni. Razne zablude mogu naše znanje o nepoznatom preobraziti u neznanje nepoznatog. Kada se 60-ih godina TV pojavila u masovnoj upotrebi, mnogi su verovali u njenu magičnu moć da prenosi događaje bez skrivanja činjenica. Narod je govorio: ‚Sada neće moći da nas lažu‘. Iz današnje perspektive možemo tvrditi da su ljudima upravljale fikcije (nepoznato-nepoznato), i da je TV u međuvremenu postala vrlo moćno sredstvo manipulacije javnim mnjenjem.

Kada znamo da nešto ne znamo mi se prirodno čuvamo toga, ne rizikujući dok ne saznamo to ‘nešto’. To je npr. slučaj sa vakcinama koje nisu prošle potrebna ispitivanja. No, potencijalno je najveći rizik ne znati da ne znamo nešto što bi trebalo da znamo. Strateška nepoznata nepoznanica mogla bi biti da će vakcine u budućnosti biti nosioci čipova koji će kao krvna zrnca kolati krvotokom i kontrolisati naše emocije. U stvarnosti, kada je Južna Koreja registrovala prve importovane slučajeve, oni srećniji građani južno-korejskog grada Daegu koji su verovali u ‘slučajnost’ nisu prisustovali crkvenoj službi koja je, ispostavilo se, bila najveći rasadnik zaraze, zahvaljujući ženi, tzv. 31-om superprenosiocu. Ali mnogi koji su 19. februara otišli na utakmicu Lige šampiona između Atalante i Valensije u Milanu nisu znali da ne znaju ono što je trebalo da znaju, da je upravo ta utakmica doprinela rapidnom širenju virusa u najugroženijoj italijanskog regiji, Lombardiji.

Na intersubjektivnoj ravni, nekada je i dobro ne znati ono što ne treba da znamo. Ono što ja znam, srećom, ne zna moj kućni ljubimac. Kada bi borbeni pas bio svestan svoje snage, mi ne bismo imali nikakvu moć nad njima. To još uvek ne znači da smo savršenija bića, jer kada jednom nepoznate nepoznanice postanu poznate, tada će nama možda gospodariti superinteligentna bića, na sličan način kao što i mi gospodarimo životinjama.

Da rezimiramo – sa decom. Istraživanja su pokazala da su deca otpornija na korona virus – poznata poznanica, ali ne znamo da li se radi o karakteristikama virusa, o imunološkim karakteristikama dece, ili su razlozi epidemiološkog porekla, zato što kada je krenula epidemija u Kini deca su bila na raspustu tako da nisu bila izložena preteranom dejstvu virusa – poznata nepoznanica. Ima slučajeva oboljevanja među decom, ali se smatra da su deca, zbog imunoloških karakteristika, dobri prenosioci i rasadnici virusa. Dodatno, socio-demografske karakteristike i struktura porodice mogu predstavljati faktor koji podiže stopu prenosivosti.  Kada se karantin proglasi u jednom regionu, mlađa populacija pokušava da se pridruži ostatku familije u drugim delovima zemlje u kojima predstavlja realnu pretnju ranjivim grupama i zdravstvenom sistemu što može naglo povećati stopu infekcije. To je nešto čega vlasti u severnoj Italiji nisu bile svesne kada su donosile mere zabrane. Takođe, ono što je povećalo stopu smrtnosti kod mlađih jeste da oni slučajevi koji su zahtevali da budu hospitalizovani nisu na vreme dobili bolničku negu zbog preopterećenosti kapaciteta, pa su upozorenja da mladi sa asimptomatskom slikom ostanu kod kuće došla isuviše kasno. Sve su to nepoznate nepoznanice koje su diktirale broj preminulih u najstarijoj i najmlađoj populaciji.

Neko pametan je rekao: za razliku od korone, znanje se teško prenosi! Moramo dešifrovati fikcije koje svetu daju (bes)smisao. Do tada ćemo čekati da opasnosti na našem radaru postanu veće od obične tačke.

[1] U Aziji su neke države socijalističke, neke liberalno-kapitalističke, ali je sistem svuda mnogo više autokratski nego u Evropi. Singapur i Hong-Kong važe kao jedne od najliberalnijih privreda sveta, a ipak njima rukovode čvrstorukaši. U Japanu LDP vlada od Drugog rata, Južna Koreja je vrlo militarizovano društvo, poput Izraela, itd.

Povezani tekst: Jesmo li dovoljno ozbiljno shvatili pretnju ili kako spasiti svaki dan?

Autor teksta, prof. dr Zoran Keković, je predsednik Centra za analizu rizika i upravljanje krizama. Stalno je zaposlen na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu. Predstavlja Srbiju u ekspertskim telima Međunarodne organizacije za standardizaciju u okviru kojih se razvijaju međunarodni standardi u oblasti bezbednosti i otprornosti. Aktivan je član renomiranih međunarodnih i nacionalnih tela i organizacija čiji je cilj promocija i razvoj bezbednosne svesti i kulture donosilaca odluka u javnom i privatnom sektoru.