COVID-19 | Šta ne znamo da ne znamo, a trebalo bi da znamo

U neizvesnosti tvoj pogled se obara, jer nemaš u sebi organe i čula koji bi te obavestili o prostoru. T. Man

U rat protiv nevidljivog neprijatelja COVID19 Srbija nije ušla bez iskustva. Pre 21 godinu i nekoliko dana ratovali smo protiv još jednog nevidljivog neprijatelja. Tada su mnogi saznali za reč „Avaks“. Taj zagonetni sled događaja uvek te tera da postaviš pitanje svih pitanja: Kako znaš da ne znaš što bi trebalo da znaš?

Svaka opasnost, pa ni COVID19 nije izuzetak, stavlja nas pred izazove prirodne selekcije. Prvi deo romana odigrala je biologija. Niko zdrav ne umire, pa se još jednom potvrdilo da su najranjivije osobe sa slabim imunim sistemom. Ostalo je stvar karaktera: oni koji su, svesno ili nesvesno, bili izloženi infekciji, dodatno su pružili šansu bolesti.

Organizmi su algoritmi

Dok traje izolacija, vreme je da se bar u mislima vratimo prirodi.

Autor bestselera Tajni život drveća, Peter Wohlleben, uči nas kako prirodna selekcija, u sudaru sa spoljašnim okolnostima, isključuje iz životne trke manje otporno drveće. Kada će drvo odbaciti lišće, zapravo je stvar karaktera. Drveće ne može naslutiti kakva će biti zima koja dolazi: jaka ili slaba? Sve što registruje jeste sve kraći dan i temperature koje padaju. Jesenje temperature zbog klimatskih promena ostaju sve duže visoke, ali kada počnu oluje povećava se rizik da stabla puna lišća budu srušena. Očito je da svako stablo odlučuje za sebe. Treba li iskoristiti blage vremenske prilike i produžiti fotosintezu, te spremiti još nekoliko kalorija šećera, ili će igrati na sigurno i odbaciti lišće u slučaju da zima naglo stisne? Jedno stablo je bojažljivije ili razumnije. Čemu korist od dodatnih zaliha ako ne može odbaciti lišće i čitavu zimu bude u životnoj opasnosti? Drugo stablo je odvažnije. Ostaje dugo zeleno, što se do tada pokazalo ispravnim, ali ne zna se koliko će dugo tako biti. Pametni algoritmi drveća procenjuju kombinaciju temperature i dužine dana i izazivaju pravu reakciju. Oprezna stabla u budućnosti imaju više šansi za preživljavanje – zaključuje pisac ovog fenomenalnog štiva.

Do sličnog zaključka došao je Juval Harari, doduše preispitujući granice ljudske imaginacije u svom delu Homo deus. Pošto mi ne živimo sadašnjost, već istoriju sutrašnjice, svi ljudski napori vode ka tome da se kontroliše ili smanji neizvesnost. Neizvesnost je u osnovi instinkta preživljavanja, produženja vrste i pitanje se svodi na matematički problem izračunavanja verovatnoće. Zahvaljujući korona virusu preživljavamo egzistencijalnu krizu, pa je razumno pozvati se na iskustvo našeg najbližeg rođaka. Naime, verovatnoća da će majmun umreti od gladi ako ne pojede banane, u odnosu na verovatnoću da će ga uloviti lav ukoliko siđe sa drveta, nateraće ga na pravu oluju osećanja (straha, gladi..). Ako skapava od gladi, ima smisla zbog banana dovesti život u opasnost. Ali ako je želja za bananama čista pohlepa, zašto dovoditi život u opasnost? Bojažljivi majmun – onaj čiji algoritmi precenjuju opasnosti – umreće od gladi, a geni koji su oblikovali te kukavičke algoritme nestaće zajedno s njim. Ishitreni majmun – onaj čiji algoritmi potcenjuju opasnost – postaće lavlji plen i njegovi se nesmotreni geni takođe neće preneti na idući naraštaj. Algoritmi stalno prolaze kontrolu kvaliteta koju sprovodi prirodna selekcija, a potomke ostavljaju samo životinje koje tačno izračunavaju verovatnoću.

A onda je na scenu stupio čovek koji je spoznao da tu algoritamsku strukturu koja utiče na odlučivanje može da menja posredstvom promena u genetskoj strukturi materijala. Sada nam je jasno da čovek, pored sposobnosti da oblikuje veštački soj virusa, dostignućima genetskog inženjeringa može u budućnosti oblikovati ljudske algoritme odgovora na opasnosti, time što će selektivno usađivati gene straha i hrabrosti. U takvom distopijskom scenariju (trenutno živimo jedan), umesto lekara koji su u očaju zbog nedostatka medicinskih sredstava i opreme, morali odlučivati ko će da živi, a ko da umre, o tome će znatno ranije odlučivati neka druga struka. Već danas su skupi zdravstveni sistemi suočeni sa kolapsom usled preopterećenja svojih kapaciteta. Nema razloga da sumnjamo da će se stvari još više pogoršati kada za nekoliko decenija eksponencijalni rast stanovništa ne bude mogao da prati ni jedan zdravstveni i ekonomski sistem, sve pod pretpostavkom da će se učestalost epidemija povećavati.

Prevođenjem ljudskih fikcija u genetske i elektronske kodove, intersubjektivna stvarnost progutaće objektivnu i biologija će se pomešati sa istorijom. Zato bi u 21 veku fikcija mogla postati najmoćnija sila na Zemlji, premašivši čak i nepredvidive asteroide i prirodnu selekciju, veli Harari. Ideološke fikcije iznova će napisati lance DNK, politički i ekonomski interesi preobraziće klimu, a geografiju planina i reka zameniće kiberprostor. Tako dolazimo do pitanja s početka ovog teksta: Kako da znamo da ne znamo ono što bi trebalo da znamo? Pre nego što se na njega vratimo, razmotrićemo na primeru krize COVID19 prethodna dva pitanja u čuvenoj taksonomiji neizvesnosti Donalda Ramsfelda, bivšeg američkog državnog sekretara za odbranu: Šta znamo da znamo i Šta znamo da ne znamo?[1]

Šta znamo da znamo?

Smart gradovi, smart kuće, smart tehnologije… čovek je danas svemu što radi dodelio ovaj atribut. Svedoci smo urušavanja ove goleme iluzije o čovekovoj moći, jer imamo protiv sebe, ne samo nevidiljivog, već i smart neprijatelja. Virusi koji mutiraju prolaze prirodnu selekciju, kao i ljudi, iz koje izlaze jači i otporniji. Svi idealni mikroorganizmi nastoje da uspostave takav odnos sa domaćinom u kojem će oni moći u domaćinu da se reperkutuju, ali neće domaćina ubiti, jer kad ubiju domaćina, onda I oni umiru. Idealni parazit je onaj koji uspeva da živi na račun domaćina ali da ga ne ubije, ili bar da ga ne ubije brzo. “Pametni” virusi

Mutacija virusa je kao meta u pokretu. Iako njihova virulentnost posustaje sa brojem ljudi koji su inficirani, globalna povezanost između ljudi i planetarni saobraćaj predstavljaju dobitnu kombinaciju za virus. Tokom  2019. aviokompanije su prevezle 4.5 milijarde putnika, a deset godina pre toga gotovo upola manje – 2.4 mld. Sve dok su živeli u organizmu životinja, oni nisu predstavljali realnu opasnost. Zapravo, virus je izvukao bingo onog momenta kada se uselio u organizam čoveka.

Paradoks je što se za virus korone odavno zna, kao i za mnoge druge opasne patogene, a čovečanstvo se, uprkos napretku nauke, pre svega molekularne genetike i imunologije, ipak stalno suočava sa ad hoc situacijama vezanim za reagovanje, pripremu vakcina i resursa.[2]

Ukupna dinamika infekcije COVID19, tokom svog trajanja, pokazuje i red i haos. Mi pokušavamo da uočimo svetlu stranu haosa. Široka je lepeza onoga što znamo: broj zaraženih je mnogo veći od broja registrovanih slučajeva, ali niko ne zna pouzdano koliko; muškarci obolevaju više od žena; većina zdravstvenih sistema ima ograničene kapacitete za testiranje, pa su i kriterijumi selekcije često pristrasni; zemlje izveštavaju o različitoj stopi smrtnosti, a ti procenti su nepouzdani; socijalno distanciranje se pokazalo kao dobra praksa za zaustavljanje širenja, itd.

Takođe, znamo da je pandemijska kriza pokazala brojne ekološki prihvatljive ishode – čistiji vazduh, vodu i zdraviji način života. Od kada su počela merenja, tradicionalno najzagađenija područja u Kini sada su najčistija. Westphalian order will survive coronavirus disorder

Znamo i da je, bar privremeno, vraćeno poverenje u struku. Od epidemiologa smo odmah naučili da su lični kontakti opasni. Više se ne postavlja pitanje, da li je opravdano raditi od kuće, tj on line, već da li je opravdano biti fizički prisutan na radnom mestu? Istovremeno, internet komunikacija nas je približila ljudima od kojih smo bili fizički udaljeni. Od politikologa i profesora socijalne psihologije ćemo saznati da će politička i kulturološka polarizacija ustupiti mesto međunacionalnoj solidarnosti i funkcionalnosti. Videli smo da su Velika Britanija, Francuska i Nemačka, uprkos sankcijama SAD, snabdele Iran medicinskom opremom. Ljudi su spremni da zaborave na razlike kada imaju zajedničkog neprijatelja. Drugi će nas ubeđivati u suprotno, da će se polarizacija ubrzati, posežući za argumentima trgovinskog rata i bespoštedne borbe između država, država i kompanija, kompanija međusobno, (rat svih protiv svih) za zdravstvene resurse i medicinsku opremu koja spasava živote.

Šta znamo da ne znamo?

Ko među nama nije pomislio da smo suočeni sa egzistencijalnom pretnjom? Ko do sada nije napunio svoje ambare, frižidere i podrume? Je li dostojno uma trpeti glad i junačiti se protiv mera predostrožnosti? Karantin i izolacija će razuveriti i one koji su u to sumnjali. U međuvremenu, političari će se potruditi da pokažu da je u ovom trenutku najpotrebnije da se poveća proizvodnja hrane. COVID19 je učinio radikalan zaokret ka autoritarnosti. Vrlina je sada manje dostupna. Da li je razumno i dalje zvati na kafu dragog komšiju koji odbija da se povinuje strogim merama izolacije? No još uvek nagađamo, da li će opstati vrednosti slobodnog tržišta, individualizma? Da li će se povećati izdvajanja u zdravstvo, kvalitet komunalnih usluga, a smanjiti investicije u turističku privredu?  Da li će ekumenska misija crkve biti podrivena? Ako je strah protivan veri, da li će vernici posećivati versku službu bez straha od zaraze ili će svoje verske simbole posmatrati posredstvom zuma? Da li će muslimani slaviti Ramazan, ako ne mogu posećivati džamije?

Odgovore nam stižu iz perspektive različitih struka. Kao u Bajaginoj pesmi Buđenje ranog proleća, zavisno od životnog ciklusa krize, smenjivaće se (zanemarite redosled): epidemiolozi i virusolozi, psiholozi i psihijatri, socijalni antropolozi, etičari, pravnici, politikolozi, informatičari…

Epidemiolozi će se pitati koje su terapije, s obzirom na kliničku sliku, u ovom momentu optimalne. Najveća je enigma obim socijalne interakcije, da bi se znalo koliko će osoba u narednom periodu biti inficirano. S obzirom da je gotovo nemoguće izmeriti obim socijalne interakcije, možda je pravo mesto da se povuče jasnija granica između odgovornosti države i pojedinca. Naša je ultimativna odluka da li ćemo kafanisati u širem krugu za vreme izolacije, kući ili na poslu, da li ćemo poštovati higijenske mere, brisati šape kućnim ljubimcima po povratku iz šetnje…Situacija podseća na (ne)poštovanje propisa u saobraćaju. Možete ignorisati crveno svetlo na semaforu ili strah od saobraćajne policije, ali ne bi bilo pametno potceniti rizik od ugrožavanja sopstvenog života ili tuđeg.

Socijalni psiholozi se pitaju koliko će mere socijalnog distanciranja biti prihvatljive u dužem vremenskom periodu i da li će dodir u budućnosti postati tabu.

Sociolozi i etnolozi: da li će COVID19 iznedriti nove forme patriotizma, zato što se na liniji fronta ne nalaze regruti, plaćenici, već lekari, medicinske sestre, negovatelji, policajci, prodavci, komunalni radnici, taksisti, i razni drugi volonteri, suočeni sa rizikom kontaminacije i smrti, kojima ćemo salutirati kao novim vojnicima.

Profesori politikologije i studija bezbednosti će nas iznova uveravati da je pandemijska kriza razotkrila slabosti globalizacije i da bi mogla ubrzati niz dezintegracionih procesa. Pokazali su se ključnim apsorbcioni kapaciteti država da odgovore na ovakve krize, u vidu deviznih rezervi, pregovaračkih strategija i mobilizacije obaveštajno-bezbednosnih resursa u nabavci opreme, kapaciteta domaćeg tržišta roba i usluga i lanaca snabdevanja (u čemu je Kina neprikosnovena), centralizovanih ili decentralizovanih sistema zdravstvene zaštite i medicinskog zbrinjavanja, itd. Istovremeno, za progresivističke, liberalne evropske vlade, kao i mainstream medije, dramatična javno-zdravstvena kriza koja je protresla Kinu bila je nezamisliva u Evropi. Opasne epidemije pripadaju teritorijama na kojima su vlade totalitarističke, korumpirane, u kojima nedostaju pristojne infrastrukture, medicinsko snabdevanje je nedovoljno, kvalitet života nizak, a ljudi neobrazovani. Sada svaka evropska vlada za sebe uspostavlja ratni, sanitarni režim – cordon sanitaire – koji u potpunosti potkopava proklamovane zajedničke vrednosti. Granice i protekcionizam ponovo su „in“, uprkos široko promovisanoj globalističkoj paradigmi 21. veka – sveta bez granica. Novouspostavljene granice, mnogi vide kao trajno nasleđe koje će oblikovati novi međunarodni poredak, međutim, vrlo je tanka linija između liberalizma i totalitarizma. Za sada ostaje činjenica da se protiv bolesti ne možemo efikasno boriti na pojedinačnom nivou, već samo kao društvo. To zahteva intervencionističku snažnu državu koja će raditi u korist svih građana, ne tek u interesu lobističkih grupa koje su nas i dovele u ovu bezbednosnu situaciju. Kako je EU zakazala u zdravstvenoj krizi s COVID-om 19

Na kontinumu između izvesnosti i neizvesnosti, gotovo je izvesno da će ova kriza uticati na političku, ekonomsku i drugu fragmentaciju, unutar i između država, budući da se države i regioni već dele na one više ili manje pogođene (svojom ili tuđom krivicom). Uvećaće se antagonizmi između EU i nacionalne države, pošto su se suverene države pokazale još uvek kao dominantni akteri u situacijama koje karakteriše velika neizvesnost. Da li će ova situacija još više osnažiti desničarske i nacionalističke ideologije u evropskim državama? Kroz istoriju se pokazalo da su autoritarne mere kratkog daha i da su ti sistemi fragilni. Posle ekonomske krize 30tih, ceo svet se odusevljavao Hitlerovim dizanjem Nemacke iz pepela i Musolinijevom i Staljinovom industrijalizacijom, ali znamo kako se to zavrsilo.[3] Na kraju, ne samo da nacionalni identiteti konkurišu supranacionalnim, već smo na lošem primeru u Italiji videli da nacionalnim identititetima konkurišu regionalni (lombardijski) identiteti. Reč je zapravo o tome da u praksi jačaju regionalni i lokalni nivoi odgovora na krizu. Otuda je moguć, kao posledica krize, makar kratkoročan povratak na priču o katalonskom, baskijskom, škotskom, velškom, bavarskom, lombardijskom i drugim identitetima.

Tehnolozi će na primeru Južne Koreje i Tajvana, braniti prednosti tehnologije u nadgledanju kretanja ljudi i kontroli mera izolacije i socijalnog distanciranja, ali će etičari postaviti nove poznate nepoznanice: da li će te mere ugroziti našu privatnost, a pravnici, kako će izgledati regulatorni mehanizmi koji će da odvrate autoritarne vlade od zloupotrebe tehnologija?

Pravnici: Lavina političkih inicijativa da se spreče lažne vesti, s jedne strane, i pritisci organizacija civilnog društva da se zaštite ljudska prava, sa druge,  oživeće tržište pravnih poslova. Po prestanku vanrednog stanja, pljuštaće tužbe protiv države od strane privatnih poslodavaca da bi se naplatila neostvarena dobit.

Ekonomisti uveliko procenjuju ekonomske i finansijske posledice COVID19 krize. Jedna od suštinskih dilema je da ne znamo koliko dugo se mogu održati mere socijalne distance bez većih posledica, ne samo po ekonomiju, već i po društvo i mentalno zdravlje pojedinca, što će opet imati ekonomske posledice. Stopa smrtnosti za čitavo stanovništvo je u nekim državama niža od sezonskog gripa i iznosi 1% od ukupnog broja registrovanih slučajeva. Ako je to tačno, zaustavljanje svih privrednih aktivnosti, sa potencijalno ogromnim socijalnim i finansijskim posledicama, može biti potpuno iracionalno. To je poput slona kojeg je napala kućna mačka. Frustriran i pokušavajući da izbegne mačku, slon skače sa litice i umre (we know enough now to act decisively against Covid-19. Social distancing is a good place to start). Više će ljudi stradati od ekonomije nego od virusa, reći će D. Tramp. Mnoge ekonomije su pred recesijom, a veliki broj ljudi širom sveta je već suočen sa gubitkom radnih mesta. Drugi ekonomisti će nas tešiti: nije vreme za ekonomske čistunce, priznati novu realnost, zaboraviti fiskalnu stabilnost i monetarnu ravnotežu. Filantropi: ekonomija će se oporaviti, ali ne i zdravlje građana. A u tom ekvilibrijumu, pečat svemu će dati proizvođač malina iz sela Lještansko kod Bajine Bašte, nema fakultet, ali onako razmišlja: Kad su ovce bolesne, o lečenju ne govori ovan, nego veterinar.

CEO kompanija: Pandemija koronavirusa stvoriće pritisak na korporacije da procene efikasnost globalizovanog sistema lanca snabdevanja naspram robustnosti lanca snabdevanja na domaćem tržištu. Prelaskom na domaći lanac snabdevanja, umanjiće se zavisnost od uvoza i globalnog tržišta, mnogi će se orijentisati ka proizvodnji deficitarne robe, što će verovatno povećati troškove i korporacijama i potrošačima.

Kakogod, u odsustvu podataka, mi ne znamo da li će i koliko primena strogih mera predostrožnosti voditi genijalnim ili katastrofalnim rezultatima. Moglo bi doći do katastrofičnog razvoja situacije, uključujući finansijske krize, nemire, građanske neposlušnosti, a u najcrnjoj perspektivi, i većih ratova. U najboljem scenariju, postpandemijska trauma primoraće društvo da prihvati ograničenja na masovnu potrošačku kulturu kao razumnu cenu koju ćemo platiti da se branimo od budućih zaraza i klimatskih katastrofa.

Međutim, preostaje još mnogo nepoznanica na strateškom, taktičkom i operativnom nivou: može li se verovati donosiocima odluka na političkom nivou koji postupaju ili možda ne postupaju po savetima zdravstvenih stručnjaka; kako procenjivati savete zdravstvenih eksperata i njihove interpretacije sirovih podataka o broju testiranih, zaraženih, preminulih; kakav je stvarni učinak preduzetih mera na populaciju i željene ishode posebno u pogledu socijalnog distanciranja? U najkraćem, lideri u ovoj krizi su vojskovođe na bojnom polju koje odlučuju o životu i smrti u uslovima neizvesnosti.

Šta ne znamo da ne znamo? (Nastaviće se)

[1] https://www.theatlantic.com
[2] https://www.caruk.rs/data/covid19/Elizabeta%20Ristanovic-COVID19.pdf.
[3] “Power tends to corrupt, and absolute power corrupts absolutely. Great men are almost always bad men.”

Emirates Global Training Offer

LEVEL 4 AWARD IN
Foundations of security & risk management
Monday 13th-Friday 17th April 10.00-11.30 am (UK)
LEVEL 5 AWARD IN
Corporate risk & crisis management
Monday 13th-Friday 17th April 4.00-5.30 pm (UK)

Download Flyer