MEĐUNARODNA VIDEO KONFERENCIJA: Strateški menadžment rizika i kriza – Spremnost na buduće krize

Pogledajte sajt konferencije ovde

Prve dve decenije 21. veka stavile su političku elitu, donosioce odluka, akademsku zajednicu, praktičare, a prevashodno građane pred zajedničku, naizgled nerešivu, dilemu- kako se pripremiti za nadolazeće krize? U savremenom globalizovanom i krajnje međuzavisnom svetu nema autohtonih kriza. One mogu biti lokalne po mestu nastanka, ali su njihove implikacije uobičajeno značajno šireg dometa. Maksima “misli globalno, deluj lokalno” imala bi smisla kada bi svi mislili globalno. Budući da većina i misli i deluje lokalno (nije li to i pandemija pokazala?), a da nas manjina koja ima sposobnost da deluje globalno do današnjih dana nije uverila u ispravnost i iskrenost svojih namera, preostaje da se obratimo pojedincu, ovoga puta kao građaninu sveta.

ašto neki pojedinci pokazuju veći stepen spremnosti na vanredne događaje i krize od drugih? Šta je potrebno da bi se ta slika promenila? Na ovo pitanje još nije ponuđen sveobuhvatan odgovor. Uzrok navedenog je kompleksnost ljudskog bića, a posledica- varijabilnost i nepredvidivost njegovog ponašanja. Oduvek je bilo aktuelno pitanje kako dopreti do pojedinca, no, ono se naročito problematizuje danas, u uslovima spektakularne moći medija i institucija koje kreiraju javno mnjenje. Ne govorimo, dakle, primarno o pojedincu kao onome ko je ovlašćen da odlučuje i deluje u ime drugih, već o onome koji to čini u svoje ime onda kada se nađe pred opasnošću, onome koji treba da odoli napasnoj moći “inženjera ljudskih duša”.

Stoga se kao ključno pitanje formuliše sledeće- kako izgraditi “mostove” između znanja i onih koji bi na najnižem nivou trebalo da ih primenjuju u praksi? Ili drukčije, na koji način koncipirati relaciju teorija (nauka) – politika – praksa tako da doprinese da akademska zajednica “iznedri” znanje koje bi, potom, donosioci odluka “pretočili” u strategije i politike, a koje bi (što je od kritične važnosti) bile prihvaćene i praktično primenjene od strane pojedinca? Ako je jedan od zadataka nauke da podiže pojedinačna iskustva na nivo opštih saznanja, kako ta opšta saznanja vratiti “u naručje” pojedinca? Kako formulisati ova znanja da pojedincu budu prihvatljiva i od strane njega primenljiva, kako do njega dopreti i podići stepen njegove situacione svesti, kako ga “obučiti i osposobiti” da prepozna rizike i na njih odgovori, itd.- sve su to pitanja na koje je potrebno odgovoriti ne bi li se uticalo na jačanje otpornosti pojedinca i povećanje stepena njegove spremnosti na buduće krize. Globalno i strateški misliti, a lokalno delovati – dva su imperativa za pokretanje sveta u pravcu sigurnije i bezbednije budućnosti.

Dakle, cilj ove konferencije ne predstavlja samo prezentacija kompleksnih znanja iz različitih oblasti naučnog diskursa, sa strateškim uvidima u upravljanje rizicima koji nas okružuju, niti neka vrsta naučnog inženjeringa i nastojanja da se ta znanja po svaku cenu inkorporiraju u praksu postupanja pojedinaca, organizacija i sistema radi jačanja njihove spremnosti i otpornosti na katastrofe i krize. Istraživačka agenda, kako je već istaknuto, zahteva i da se formulišu strategije za prevođenje znanja u politike, a potom i njihovu implementaciju u praksi od strane samih pojedinaca. Dodatno, ovo podrazumeva i formulisanje valjanih strategija za komuniciranje između kreatora politika, donosilaca odluka i javnosti. Najzad, pojedinac se mora osposobiti i za kritičko mišljenje i adaptivno ponašanje, ne bi li mogao naučeno primeniti u praksi. Navedeno se neće postići revolucionarnim promenama, ali su moguće evolucione promene sa revolucionarnim posledicama.

Polazeći od pitanja načina na koji bi se mogli prevazići rizici proistekli iz razlika u referentnim vrednostima na kojima počiva ponašanje pojedinca, nastoji se problematizovati teorijski i metodološki diskurs koji bi rezultirao pojedincima koji su osposobljeni i poseduju “alat” da na osnovu vlastitog iskustva i konkretnih okolnosti, u realnom vremenu i prostoru, odgovore na savremene bezbednosne izazove koji su po svojoj prirodi kompleksni i strateški. Toj svrsi pretpostavljena je trodimenzionalna konferencijska matrica koju čine tri komponente:

  1. Bazična naučna znanja (naučno fundirane pretpostavke i održivi strateški ciljevi) i, kao jedan od ključnih izazova kompleksnih sistema, sinergija znanja iz oblasti društvenih, prirodnih i tehničkih nauka;
  2. Kreiranje strategija i politika na osnovama naučnog znanja (prevođenje stečenog naučnog znanja u praktične smernice i uputstva za postupanje), te putevi njihovog prenošenja do svesti pojedinca;
  3. Razvoj kritičkog i problemskog mišljenja kod pojedinaca, kao preduslov njihovog osposobljavanja da rizike prepoznaju i njima prilagode svoje odluke i ponašanje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *